Šta ako studiram ono što ne želim da radim?

Koliko puta u toku školovanja ste pomislili: “Šta će meni ovo u životu?!” Mnogo, zar ne? Onda, kad dođe vreme da izaberete šta ćete studirati, kažete samom sebi: “Konačno više neću učiti ono što me ne zanima!” I zaista vam se čini da nećete. Fakultet postaje put od žutih cigala koji vas vodi ka vašem savršenom životu, otvara vam vrata ka novim iskustvima i pokazuje staze za koje još niste sigurni ni da postoje. Ali, šta ako u nekom trenutku shvatite da ste omašili?

Kada sam završavala Gimnaziju u Čačku bila sam sto i više posto sigurna da je međunarodna politika nešto što je za mene, nešto gde se vidim, gde ću se pronaći. Onda sam otišla na prijemni i shvatila - ja se ovde uopšte ne uklapam! Ljudi koje sam videla oko sebe bilisu potpuno drugačijeg mindset-a nego ja. Oni su tu došli skockani, spremni i sa jednom i samo jednom namerom - da se pokažu. U svakom smislu. A ja? Ja sam došla da se pronađem. I tako sam, pomalo razočarana, otišla dalje - na prijemni ispit za upis na istoriju na Filozofskom fakultetu. Od prvog trenutka kad sam ušla u amfiteatar “Georgije Ostrogorski”, osetila miris drveta i starine, jedva videla kuda idem zbog lošeg osvetljenja i sela na škripeću stolicu među svoje buduće, potencijalne kolege, uprkos svemu, osetila sam olakšanje. Bila sam tu gde je trebalo da budem. Ljudi oko mene su bili ljudi sa kojima je trebalo da budem. Pronašla sam se.

Skoro od samog početka mi je bilo kristalno jasno da teme o kojima slušam na predavanjima i vežbama ne moraju nužno da me zanimaju ili da mi budu interesantne, ali sam se vodila mišlju “sledi ono što voliš” i “tek kasnije dolazi ono što tebe zanima”. Glavna parola: izdrži još malo! Međutim, ono što sam videla sa strane, kao nemi posmatrač starijih kolega, profesora, asistenata i svih onih koji se nazivaju istoričarima, je to da prilike koje moj fakultet nudi kada je zaposlenje u pitanju nisu nešto sa čime ću ja biti zadovoljna - neće ispuniti moju radoznalost i želju za napretkom. Nije poenta da “izdržavam”. Onda sam se zapitala: “Šta ja mogu da učinim da meni bude bolje i da ja budem ispunjenija?” Nisam imala pojma.

Glavna ideja mi je bila da se uključim u sve u šta mogu da se uključim - Noć muzeja, prakse koje nudi Centar za razvoj karijere na mom fakultetu, Vikimedija Srbije - sve što bi bilo slično istorijiskom zanatu, ali opet malo šire od toga. Onda mi je jednog dana zazvonio telefon. Bila je to izvesna Milica iz studentske organizacije AIESEC koja mi je nudila da idem na praksu jer sam se prijavila da sam zainteresovana. Naravno, nisam imala pojma ni da sam se prijavila, ali sam znala za AIESEC od ranije i odlučila da vidim o čemu se tu radi i šta ja mogu iz svega toga da dobijem. Ubrzajmo sat dve godine u napred i ja sam sada član izvršnog odbora, zadužena za dolazeće volonterske prakse. Iza mene su brojne lokalne, nacionalne, regionalne i internacionalne konferencije kojima sam prisustvovala, u kojima sam učestvovala i koje sam organizovala, brojni prijatelji od Ekvadora, preko Alžira, do Filipina sa kojima sam u redovnom kontaktu, ali, najvažnije od svega, saznanje da mogu mnogo više od onoga što mi se nudi na fakultetu i da postoje brojni načini na koje to mogu da postignem.

Sada, pet godina od tog momenta kad sam sela u prvi red čuvenog amfiteatra na Filozofskom fakultetu (čije ime slabo ko može da ubode iz prve), shvatila sam u čemu je, zapravo, bila caka svih ljudi koji su te godine upisali međunarodnu politiku, beskrajno samouvereni, sposobni i željni - znali su koliko mogu. Tada, moj mindset je bio takav da sam jaželela da se osećam prijatno i da “kruziram” kroz svoje iskustvo na fakultetu i svoj život. Danas ne mogu da se zamislim u takvoj zoni komfora. Ono što je meni tada bilo potrebno je jedan poziv koji će da me pogura da radim ono što ne znam i da se bavim stvarima kojima se do tada nikad nisam bavila. Daleko od toga da ne volim istoriju i da sam potpuno omanula kada je izbor fakulteta u pitanju, ali je činjenica da sam, studirajući, shvatila da mnogo više prostora za razvoj i napredak imam u poljima koja se nisam usuđivala da istražujem. AIESEC me je naučio da koristim Photoshop i LinkedIn, šta je i kako funkcioniše digitalni marketing, kako analizirati performans tima, kako se drže sastanci, a kako prati napredak člana tima, šta su Trello, Slack iPodio, ali i mnogo više od toga. Shvatila sam kako izgleda idealno radno okruženje u kom želim da se nalazim, da mi se dopada da radim u kompaniji, da iz ničega uvek može da se napravi nešto, da je Google kalendar ključ svega i da su ljudi kojima se okružiš vitalni deo tvog napretka.

Onoga trenutka kada osvestite da to što studirate nije ono što želite da radite, to je trenutak u kom bi trebalo rukama i nogama da kopate da pronađete način da dođete do željene profesije. Nikada nije kasno i ništa nije glupo - ma šta da vam kažu! Pitajte za pomoć, obratite se ljudima koje cenite i poštujete iz branše koja vam je interesantna i pitajte ih da vam budu mentori. Učite od najboljih, okružite se najboljima i postaćete najbolji. Jako je teško priznati sebi da te godine koje provodiš ili si proveo posvećen nečemu neće dovesti do onoga što želiš.

Sanjajte velike snove, ne zaustavljajte se i verujte da će vas odluke koje donesete danas odvesti upravo onim putem od žutih cigala kojem ste se nekada samo nadali.